All for Joomla All for Webmasters

„Hajde u vodu!” – obraća mi se. Bez reči ustajem i uskačem. „Topla je!” – vičem. On uskače za mnom i prska sve oko sebe. Ljudi se bune i prevrću očima. Neki povise ton ili čak podviknu. Ne obraćamo pažnju na ostale. Dovoljno je to što imamo jedno drugo. Toplo je. Veoma. Bez ijednog oblaka. Odjednom osetim dašak vetra. Dlačice na vratu mi se nakostreše. Konačno. Vetrić. Hoću da ga poprskam, ali osetim nešto. Čudan osećaj. Osvrnem se. Ogroman oblak prašine i peska se kreće ka nama. Stojimo u gomili i čekamo da prođe. Posmatramo šta se dešava. Vrtlog ubrzava ka nama dok ne stigne do obale mora. Zaustavi se na tren. Počne da usisava vodu. Za vrtlogom ostaje pustoš. Pesak i pokoji kamen. U panici počnem da plivam. Ne znam kuda, moram samo da plivam. Najednom zastanem i okrenem se. On stoji nepomično i posmatra ljude kako vrište, skaču, plivaju. Kako ih vrtlog usisava. Gleda u mene. Pogledom govori kako je ovo za njega kraj. Kako neće da beži. „NEEEEEEEEEE!” – vrisnem i zaplivam ka njemu. On samo stoji i posmatra me. Ne opire se pritisku vrtloga, koji ga u deliću sekunde uvlači u sebe. Sama sam. Samo ja i vrtlog. Deo mora ne postoji. Vrtlog ga je popio. Samo pesak. I kamenje. I kosti. Dosta kostiju. Okrenem se i pokušam da pobegnem. Nailazim na rupu. Osvrnem se i shvatim da vrtloga nema. Ležim na pesku uplakana. Nema mora, nema vrtloga, nema ljudi. Izgrebana sam. Preda mnom se pojavljuje on. Izbezumljen je. Hvata me za ruku i vuče. Okrene se ka meni i prošapuće: „Moramo da pobegnemo! Moramo da preplivamo sve! Veruješ li mi?” Trepnem. Skočim. Dok propadam, razmišljam o pesku. O kostima. O bezbrižnoj graji koja se u trenutku pretvorila u hrpu kostiju. Bućnem. Ne u vodu. U nešto mekano. I sluzavo. Rukom pokušavam da ga pronađem. Da ga napipam. Mrak je. Ne osećam ništa. Nema ga. Vrisnem. Kriknem. Iz mene ništa ne izađe. Nikakav šum. Zaslepi me svetlost. Shvatim da sam okružena crvima. Gamižu po meni. Grickaju. Čujem ga dok se otimam i ovoga puta uspem da zavrištim.
„Moramo u vodu. Videćemo obalu i spasićemo se” – kaže. Bućnemo. Crvi su na meni. Hrane se. Rastu. Hrane se nečim iz ove vode. Nečim što je pogubno za mene. Plivam. Uočim kako se približavam obali. Ili pak ona meni. Dotaknem dno. Uspravim se i krenem ka ljudima na obali. Sada već poveliki crvi mi gmižu niz leđa. Ostavljaju sluzav trag za sobom. Mesnati su. Izgrebana sam, umrljana od braon sluzi. Stresem crve sa sebe. Ne uspem. Pokušam jače. Ništa. Na kraju zgrabim jednog sa stomaka i povučem jako. Uspem da ga uklonim. Ali i deo utrobe zajedno sa crvom. Vrištim. Ljudi me posmatraju. Čudno. Nisu obučeni za plažu. Zabrinuti su. Dvoje mi prilazi. Lepo im stoji bela boja. Hvataju me za ruke i odvode. Smeškaju mi se. Otvaraju vrata i pomažu mi. Rascepan stomak me ne boli više. Verujem im. Daju mi čašicu vode i kašičicu slatkog sirupa. Jedan me nežno gleda dok mi drugi blago hvata ruku i ubrizgava nešto lekovito. Nešto braon. Sluzavo. Zaspim.

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.