All for Joomla All for Webmasters

Sa ovakvim stanjem u kulturi u Srbiji kakvo imamo, gde pronalazite pokretačku energiju i inspiraciju za umetnost?

Postoje mišljenja da krizna vremena zapravo predstavljaju plodno tle za razvoj umetnosti. Ali to je samo donekle tačno. Recimo, kriza u društvu i kulturi pruža obilje tema i inspiracije za rad, u smislu nekog kritičkog promišljanja i delovanja… ali, sa druge strane, u velikoj meri smanjuje taj isti prostor delovanja, jer smanjuje samu umetničku produkciju. Ako se sagleda naša pozorišna produkcija, ta slika je vrlo obeshrabrujuća. Malo novca znači mali broj predstava. A predstave po tekstu mladih domaćih pisaca tek predstavljaju pravi raritet u našoj sredini. Sa druge strane, pisac ima potrebu da piše, bez obzira na okolnosti. Meni pomaže to što se bavim i pedagoškim i menadžerskim radom, koji takođe pružaju veliku satisfakciju, pa onda pisanje doživljavam kao najlepši hobi.

 

Bavite se paralelno i baletom i dramaturgijom. Šta vas je privuklo jednoj, a šta drugoj umetnosti?

Do svega toga je došlo sasvim spontano. Ljubav prema baletu bila je toliko jaka, da čak ni tri ozbiljne povrede kolena nisu mogle da me nateraju da promenim profesiju. To sam učinila tek posle deset godina aktivnog igračkog staža, kada sam shvatila da ne želim da igram posle tridesete godine. Balet je vrlo teška profesija, koja kratko traje. A radeći kao baletski igrač bila sam u stalnom kontaktu sa dramskim pozorištem, pa sam jednog dana pomislila kako bih zapravo mogla da napišem pozorišni komad. Nešto intimno i intrigantno, što bih, recimo, i sama volela da gledam na sceni. Tako su nastali Fantomi, koji su prihvaćeni u Ateljeu 212 u trenutku kada još nisam bila upisala Dramaturgiju.

Bitef Dance Company

Balet je bio izbrisan u poslednjem nacrtu Zakona o kulturi, a planovi za izgradnju Beogradske opere stoje još od XIX veka, što je sigurno neki rekord. Čime objašnjavate ovakav odnos?

Termin „klasičan balet” je vraćen u predlog novog zakona, a dodati su i „savremena igra” i „narodna igra”, tako da je taj terminološki segment vezan za umetničku igru sada preciziran, i usklađen sa obrazovnim sistemom u ovoj oblasti, što je veoma važno. Zgrada Opere, zgrada Filharmonije, Plesni centar… sve su to projekti koji čekaju na red. Jer godinama se državni novac bahato rasipao, a investitori su ulagali u stambene zgrade i tržne centre. Mecena i zadužbinara više takoreći i nema. Jedino što je utešno jeste da posredi trend koji je doneo neoliberalni kapitalizam, pa u tom smislu nismo usamljeni. Samo smo još dodatno siromašniji od drugih.

 

Kao pedagogu, šta vam je bilo najzahtevnije u radu sa polaznicima baletske škole?

Imala sam sreću da sam bila u mogućnosti da specijaliziram savremenu igru u Atini i Londonu, pa mi je to u velikoj meri olakšalo početke bavljenja pedagoškim radom. Zahtevan segment rada jeste fizički napor, koji se podrazumeva na predmetu Savremena igra u srednjoj školi, jer su to tehnički vrlo zahtevni plesni stilovi. Ipak, to pedagoga tera da bude u dobroj formi i da stalno prati nove tehnike i pravce. Naravno, izazov je mladim ljudima preneti i druga znanja, nevezana za samu profesiju umetničke igre, stvoriti kod njih osećaj discipline i odgovornosti, i potrebe za jednim širim i potpunijim umetničkim, ali i opštim obrazovanjem.

 

Gde biste rekli da smo sada na pozorišnoj mapi sveta?

Nismo među vodećim pozorišnim „silama”, ali nismo ni na začelju. Raduje me to što su neki dobri reditelji poput Miloša Lolića, Ane Tomović, Borisa Liješevića, Anđelke Nikolić… čvrsto zauzeli svoje pozicije u srpskom teatru. Kada je reč o piscima, oni, nažalost, imaju mnogo manje prostora, i mislim da su nove generacije dramskih pisaca demoralisane. Ta se situacija mora menjati. Samo, koliko je to realno u situaciji kada gradska pozorišta dobijaju novac za jednu premijeru godišnje?

Jelena Kajgo

U Narodnom pozorištu je zamršena situacija, novi direktor nije izabran skoro tri godine, a prošli Upravni odbor je pratio lanac kontroverzi. Kakvo ste stanje zatekli i koji su planovi za budućnost?

Zatekli smo vrlo kompleksnu situaciju, tri propala konkursa za upravnika, zatim zvaničan zahtev koji je Ministarstvu kulture uputilo Narodno pozorište da se Upravni odbor kao institucija – ukine. Potom smo optuženi za sukob interesa, suočeni sa opstrukcijom i pritiscima… Ipak, ja verujem da ćemo novi, četvrti konkurs sprovesti do kraja i da će se situacija vrlo brzo stabilizovati. Nakon toga krećemo u ono što je najvažnije, rad na sprovođenju vizije Nacionalnog teatra kao reprezenta onog najboljeg i najvrednijeg u srpskoj kulturi.

 

Vaš prethodnik na mestu predsednika UO, Radoslav Pavlović, okarakterisao je sadašnje članice Odbora kao „militantne“. Da li vam laska ovaj epitet i koliko smatrate da je potrebna čvrsta ruka u rukovođenju ustanovama kulture u Srbiji?

Slatko nas je nasmejala ta konstatacija, koja je, usput, implicirala i stranačku pripadnost. A istina je da nijedna članica UO nije bila, niti je pripadnik neke političke partije. To je i bio razlog zbog koga smo prihvatile ove „vruće stolice”. To što smo okupljene isključivo kao profesionalci, kojima je jedini interes prosperitet Nacionalnog teatra, jer radimo bez ikakve finansijske nadoknade. A ako se pod „čvrstom rukom” podrazumeva red i jasni kriterijumi poslovanja, da se zna ko radi i koliko, ko se i zašto prima u radni odnos, ko poštuje ili ne etičnost i profesionalizam… onda je čvrsta ruka neophodna.

 

Pre pet godina pokrenuli ste Bitef dance company. Gledajući unazad, koje biste momente najradije izdvojili?

Bilo je zaista divnih trenutaka u radu kompanije. Izdvojila bih premijere predstava Mirisi cimeta, Otelo, Božanstvena komedija, Alfa bojsi, Ako bismo svi malo utihnuli, Yesterday, seti se da zaboraviš… Onda tu su i divna gostovanja, recimo na Dubrovačkim ljetnim igrama, gde smo bili prvo pozorište iz Beograda koje nastupa na tom festivalu posle dvadeset godina pauze. Zatim tu su Budva, Rijeka, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skoplje… Stokholm, Pula, Segedin… Za pet i po godina rada imali smo čak devetnaest premijera i sedamdeset gostovanja u zemlji i regionu. A dobili smo i brojne nagrade. Samo su igrači Bitef dens komanije dobili sedam nagrada za igračke interpretacije. Bilo je tu, a i dalje ima jako dragocenih trenutaka na koje smo svi ponosni.

 

Kako je tekao rad na predstavi Don Žuan, kojom je obeležen ovaj jubilej u Bitef teatru?

Bilo je vrlo uzbudljivo i inspirativno. Originalnu muziku za predstavu radio je Rundek Kargo Trio, a nastala je velikim delom putem improvizacija na probama, dok su muzičari pratili igrače na sceni. To je zaista bio interesantan proces… Takođe, koreografkinja Maša Kolar se bavila mitom Don Žuana na nekom širem, arhetipskom nivou, nevezanom za pol ili vreme. I bavila se idejom da samo društvo kreira i prihvata taj princip Don Žuana, želi da mu se podredi… To su bile neke zanimljive teme kojima smo se, zajedno sa igračima i muzičarima bavili. I, naravno, pitanjem – ko je i kakav je Don Žuan dvadeset prvog veka?

Bitef Dance Company

Da li postoje neki mlađi umetnici koji su vam privukli pažnju u protekloj deceniji?

Svakako. To su prvenstveno igrači kompanije Ana Ignjatović Zagorac, Nikola Tomašević, zatim Nevena Jovanović i Uroš Petronijević, koji sada svoje igračke karijere grade u Londonu, potom Strahinja Lacković, Miloš Isailović, Milica Pisić… Radeći u Baletskoj školi „Lujo Davičo”, nalazim se na samom izvorištu talenata. Tu je, recimo, sada mlada igračica Jovana Zelenović, koja će ove godine diplomirati, a već drugu godinu igra u predstavama Bitef dens kompanije. Trudimo se i da podržimo mlade koreografe. Recimo, naš igrač Miloš Isailović je poželeo da se isproba kao koreograf, i mi ćemo učiniti sve da mu to omogućimo i olakšamo.

 

Koje projekte možemo da očekujemo od vas u godini koja počinje?

Bitef dens kompanija će imati nekoliko premijera do kraja sezone, za nekoliko dana imaćemo premijeru plesne predstave za decu Ale i bauci u koreografiji Isidore Stanišić, zatim koreograf Aleksandar Ilić radi Kontuziju gratis sa igračima i pet muzičara, dok nas posle toga očekuje ponovna saradnja sa koreografom Edvardom Klugom i predstava Ptice, zasnovana na čuvenom Aristofanovom delu. Posle Otela, Don Žuana, Božanstvene komedije… ovo će biti sledeća u nizu predstava kojoj je cilj da, kroz poznata dela svetske književnosti, približi publici nove stilove i pravce plesnog teatra.

Što se pisanja tiče, drago mi je da je izašla knjiga mojih drama, objavila ju je izdavačka kuća LOM. Napisala sam i jednu crnu komediju, tako da sada sledi onaj mnogo zamorniji i monotoniji deo, a to je pokušaj plasmana te drame u neko od naših osiromašenih pozorišta.

Save

Save

Save

Save

Save

Glavni i odgovorni kourednik

Leave a Reply

Your email address will not be published.