All for Joomla All for Webmasters

 

  1. Trideset godina je prošlo od premijere filma „Dèmoni”. Kako danas, 2015. godine, kada se slavi jubilej filma, gledate na svoje kultno ostvarenje?

Nisam očekivao pre trideset godina da će se film davati i biti toliko gledan, iako sam znao da je kvalitetan. Zanimljivo je da film nije samo u Evropi bio puštan i prihvaćen, već i svuda u svetu. Nedavno sam sa Stivaletijem (Sergio Stivaletti) i Simonetijem (Claudio Simonetti) bio u Majamiju i oduševljen sam publikom! Inače, kada se daju autogrami u Americi, naplaćuje se 20 dolara po potpisu, tako da sam uspeo posle toliko godina i da zaradim na tom filmu. „Dèmoni” su ostvarenje koje se dopada publici. Mislim da sam imao sreće sa momentom kada sam radio film, jer je postao uspešan čim se pojavio. Zanimljiv je mladoj publici iznova i iznova, i kako se pojavi nova tehnologija (VHS, DVD…), tako se film prebaci u drugi, novi format i opet živi i pronalazi put do publike.

  1. Kako vi gledate na novu tehnologiju?

Tehnologija se poprilično razvila i razvija se uveliko. Danas, neko ko nema veliki budžet za film može, koristeći se novom i modernom tehnologijom koju ima na raspolaganju, da snimi film. Što se tiče snimanja na traci, Spilberg npr. nikada nije prestao da snima na taj, stari način. I Tarantino je svoj poslednji film uradio sa 70mm. Oduševio sam se kada sam video restauriran film Marija Bave (Mario Bava) od pre 50 godina. Prva verzija restauracije filma koju sam pogledao je izgledala odlično, nedelju dana sam bio oduševljen! Restaurirani snimak sam gledao sa producentom tog filma, koji uzgred izgleda tako mlado, kao da je sklopio pakt sa đavolom pa ne stari. Kada se snima u digitalnoj tehnologiji, ne postoji garancija da će taj snimak postojati za npr. deset godina. Inače, danas je praksa da se prebacuje negativ sa digitalne verzije nazad na filmsku traku, jer se jedino tada može garantovati da će film trajati celih 200 godina.

demons-1985-b-movie-horror-demoni-dario-argento-review

Kadar iz filma Demoni

  1. Saradnja sa Dariom Arđentom (Dario Argento) na filmu „Dèmoni”. Kako je i kada došlo do prvog kontakta između vas dvojice i ideje za taj film?

Upoznali smo se u vreme kada smo radili film „Šok” (Shock), u režiji mog oca Maria Bave. Tu je igrala Arđentova žena – Daria Nikolodi (Daria Nicolodi). Pošto smo Arđento i ja sličnih godina i interesovanja, počeli smo privatno da se družimo. Arđento me je pitao, mada ja nisam tada bio rediteljski aktivan, da mu budem pomoćnik na filmovima „Pakao (Inferno) i „Senke” (Tenebre). Saradnja na tim filmovima je bila uspešna, ja sam počeo aktivno da se bavim rediteljskim poslovima, dok je Arđento počeo da se bavi produkcijom filmova. Doneo sam Arđentu jednom prilikom predložak priče. Zapravo, triptiha priča, a Arđentu se dopala središnja priča „Dèmoni”. Pola godine smo radili kao ludaci da bi dobili kvalitetan scenario.

  1. Sarađivali ste sa kompozitorom Klaudiom Simonetijem na filmskim projektima. Da li su „Dèmoni” prvi film na kojem ste radili zajedno? Ostali filmski projekti sa njime, koji su?

Iskreno, ne sećam se svih filmova koje sam radio sa Simonetijem. Smatram da treba stalno da se menja ekipa sa kojom se radi, što je možda pogrešno, ali po meni je tako najbolje. Strah me je da se neće pojaviti neke nove i originalnije ideje i da ću se vrteti oko jednih te istih. Najviše volim da promenim direktora fotografije, mada sam voleo da menjam i kompozitore. Menjao sam i Simonetija, bez obzira na to što je odličan saradnik.

  1. U filmu „Dèmoni” se realnost i filmska stvarnost „pretapaju”. Kako „definišete” horor, a kako realnost? Gde vidite granicu između realnosti i horora?

Realnost je mnogo stravičnija od filma. Nikada nisam voleo da se bavim filmovima inspirisanim stvarnim događajima. Ponudili su mi svojevremeno da radim film o serijskom ubici iz Firence, ubijao je ljubavne parove, međutim, ja sam odbio to da radim. Smatram da je gledanje ili čitanje horor filma i knjige, i strah koji proističe u toj situaciji, pozitivni impuls, dok je strah vezan za realan život užasno osećanje. Provukao sam neke šaljive štoseve u filmu „Dèmoni” – npr. krv koja teče i teče, a to nije prava boja krvi ili slepac koji odlazi u bioskop da gleda film. Volim, što bi se reklo, da namignem publici.

  1. Kako je na horor žanr gledao vaš otac Mario Bava? U čemu je Mario pronalazio inspiraciju za svoje filmove?

Ja sam bio strašljivac koji je voleo da snima filmove koji će malo da uplaše publiku. Što se tiče mene i mog oca, nama je jednostavno zanimljiva fantastika kao žanr.  Mislim da između mojih filmova i onih moga oca postoji kontinuitet. Mislim da sam produžio tradiciju bavljenja hororom. U našim filmovima je dosta bitna aktuelnost, npr. film „Užas u svemiru” (Terrore nello spazio) takav je da što je stariji, to se doima aktuelnijim. Radnja filma „Dèmoni” je danas aktuelna podjednako kao i pre 30 godina. Problem je kada si sin genijalca, zato što te ili komentarišu tako da nisi dorastao svom ocu i njegovim delima, ili ako si dobar, onda si dobar zbog svoga oca. Mislio sam da ću svoj rediteljski debi uraditi sa nekim očevim prijateljem, ali sam prvi film uradio sa osobom koja Marija nije ni poznavala. Bio je to Pupi Avati  (Pupi Avati), kojeg sam poznavao jer smo zajedno radili reklame. Godilo mi je što Avati mislio za mene da bih bio dobar reditelj. Inače, italijanski filmski kritičari nikada nisu voleli Marija Bavu, bili su veoma grubi i nenaklonjeni njegovim filmovima. Francuzi i Amerikanci su mnogo dobro pisali o njemu i veličali ga, tako da su oni zaslužni za dobru reputaciju koju imaju Mariovi filmovi. Tek danas su o njemu počeli da pišu dobro i Italijani.

7. Tako je slično i u Srbiji… neko je poštovan u inostranstvu, ali ne i u Srbiji.

Da, znam, naročito na slučaju Kusturice. Ali verujem da ima i drugih. Niko nije prorok u svom selu, kaže italijanska poslovica.

  1. Vaša porodica je pokrila sve periode u istoriji filma. Vaš deda Euđenio (Eugenio Bava) imao je deset godina kada su braća Limijer (Auguste et Louis Lumière) napravila prvi film. Kako se sećate dede? Čemu vas je deda naučio?

Ja sam dedu jako malo poznavao. Ali, kako su mi pričali, bio je vrlo neobičan čovek i stalno je nešto izmišljao, nekakve nove skalamerije. Inače, po zanimanju je bio skulptor. Voleo je dramsku umetnost, i voleo je da radi scenografiju za film i pozorište. Malo mesto u kojem je živeo ga je gušilo, tako da se preselio da živi u Torino. Torino je bio epicentar filma u Italiji nekada. Dedine kuće se ne sećam kao kuće, nego kao laboratorije. Baka nije imala gde da spava, koliko je sve bilo u znaku kreativnog haosa. Stalno su tu sedeli i crtali mladi ljudi, to su bili prvi animatori. Prvu trik-stop animaciju je napravio moj deda. Radio je dosta pri institutu „Luće” (Istituto Luce), radio je specijalne efekte za filmove, lutke, maske itd. Poslednje dve godine života se opet vratio skulpturama, dojadio mu je film. Njegove dve poslednje skulpture svetaca se nalaze u crkvi Svetog Petra. Iz tetkinih beležaka sam saznao da je Euđenio snimio jedan film, ali on više ne postoji. Nalazio se u francuskoj kinoteci. Sve u svemu, porodica Bava je iznedrila četiri generacije reditelja – Euđenio, Mario, ja i moj sin Fabricio (Fabrizio).

  1. Na koji način ste vi uticali na svog oca?

Jesam pokušavao da utičem na svog oca i sada mi je žao, kada se setim. Za film „Shock” sam ja pisao scenario, a sâm film je bio veoma moderan za to vreme. Za tu modernost sam ja zaslužan. Moj otac je bio naklonjen pričama u stilu Gogolja i Dostojevskog. Meni su kostimi iz njegovih filmova bili pomalo detinjasti, tako da sam mu na to skretao pažnju.

  1. Na koji film ste posebno ponosni?

Svoje filmove doživljavam kao decu i ne mogu reći koji film najviše volim, bez obzira na to da li je bio uspešan ili nije. Ako već treba nešto da pomenem, onda je to na prvom mestu film „Dèmoni”, potom „Sin duha” (Ghost Son), koji nije doživeo nikakav uspeh. Ponosan sam na seriju „Noćna smena” (Turno di notte), koja ima šest epizoda.

  1. Koji film vas je najviše namučio da ga realizujete?

Nisam imao puno problema prilikom realizacije svojih filmova. Inače, kada naiđem na problem ili ga preskočim ili ga „poravnam”, sve u svemu – snađem se. Jedino sam imao problema sa glumcima kojima morate sve da crtate, ali uspevao sam i sa njima da izađem na kraj. Najnezgodniji trenutak za mene kao reditelja jeste onaj pre snimanja, jer tada najviše sumnjam u sebe i ne znam hoću li moći da izguram projekat do kraja. A pošto sam reditelj, svi očekuju od mene da držim sve pod konac. Kada krene snimanje, sumnje prestaju. Pre snimanja sumnjam u sve – izbor priče, izbor glumaca, izbor lokacije. Sećam se svog debitantskog filma „Makabro” (Macabro). Svi ljudi koji su radili na njemu bili su profesionalci, i nije mi bilo svejedno kako će me proceniti. A profesionalci mogu da te procene na osnovu toga kako kažeš – Akcija!

  1. Da li postoji neka priča ili scenario koji niste uspeli da realizujete, a voleli bi?

Naravno. Ima ih mnogo.

  1. Koji horor film ste poslednji pogledali, a da vam se dopao?

Belgijski film „Haleluja” (Alléluia) mnogo mi se dopao. Scene u njemu su realistične i zastrašujuće, tako da sam nekoliko puta hteo da izađem iz sale i prekinem gledanje. Baš sam se pitao šta mi je trebalo u životu da sednem i pogledam ovakav film pun užasa. Tek kada su mi se slegli utisci, shvatio sam da sam pogledao odličan film. Efekti su odlični.

  1. Šta mislite o radovima našeg majstora za specijalne efekte Miroslava Lakobrije?

Nažalost, još uvek nisam video nijedan film na kojem je radio Miroslav, i moraću da poradim na tome. Znam da je Miroslav majstor specijalnih efekata. Kada sam radio na seriji „Imperija” (L’impero), neke scene smo snimali u Srbiji i tom prilikom sam upoznao dve dobre srpske glumice. Mislim da Srbija ima dobar filmski kadar.

  1. Da li ste imali prilike da pogledate neki srpski horor film?

Nisam. U Italiji se uopšte ne gledaju horor filmovi. Čak i američki horor hitovi nemaju publiku. Jedino se na festivalima mogu gledati evropski autorski filmovi.

torta-4

Reditelj Lamberto Bava i majstor specijalnih efekata Serđo Stivaleti seku mozak napravljen povodom jubileja Festivala srpskog filma fantastike

   16.  Kakav je odnos italijanske vlasti prema filmu?

Ne daju ni dinar! Kada biste se u Italiji pojavili sa scenarijem punim grozomornih detalja, upucali bi vas. Sećam se horor filma Pitera Džeksona (Peter Jackson) i špice na kojoj je pisalo da je film snimljen zahvaljujući Ministarstvu Novog Zelanda. Tako nešto u Italiji nije moguće. Kada sam otišao u institut „Luće” sa idejom da se snime četiri horor filma zaredom, svaki film da bude u režiji drugog čoveka, komisija se zgranula.

  1. Da li mislite da su televizija i film zamenili mesta po pitanju brutalnih i eksplicitnih scena, jer čini se da je danas npr. serija „Igra prestola” (Game of Thrones) mnogo „krvavija” nego većina bioskopskih filmova?

Primetio sam da se kvalitet serija mnogo povećao, u odnosu na kvalitet filmova. Više se ulaže u serije, to znam i lično, jer sam ih režirao nekoliko. Mi živimo u vremenu televizijskih serija. Mada je i ranije bilo dobrih serija, poput „Tvin Piks” (Twin Peaks) i „Dva metra pod zemljom” (Six feet under).

  1. Ako pogledamo filmove koji se danas rade, možemo primetiti rimejkove filmova iz osamdesetih (Keri – Carry, Pobesneli Maks – Mad Max, Ratovi zvezda – Star Wars…), a sve je manje „originalnih” priča. Šta mislite o toj „reciklaži” ideja?

Uopšte ne volim rimejkove. Ne razumem, čemu to? Znam da Francuzi rade rimejk filma mog oca „Besni psi” (Rabid Dogs). Ne znam kako će to ispasti…

  1. Da li radite na nekom projektu?

Radim na tri projekta! Ja ne volim da pričam o projektima sve dok se ne završe. Pretpostavljam da ću realizovati makar jedan od njih, za preostala dva me ne greje sunce.

 

Intervju ne bi bio moguć bez divnog prevodioca Jelene Vitezović. Intervju je vođen uz topli čaj i kafu jednog hladnog novembarskog dana povodom jubileja Festivala srpskog filma fantastike, čiji je počasni gost bio italijanski reditelj Lamberto Bava.

 

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Glavna i odgovorna kourednica

Leave a Reply

Your email address will not be published.