All for Joomla All for Webmasters

Početkom devedestih najviše ste se bavili muzikom (kao član bendova Baal i Retro Deux, i muzički urednik Art televizije). Šta vas je u tom ambijentu potaklo da se bavite režijom?

Jedan od naših najvećih glumaca, gospodin Ljuba Tadić, presudio je još sredinom osamdesetih da ću jednog dana biti reditelj. Družili smo se u Sarajevu tokom njegovog rada na predstavi Gavela, i sećam se da su imali ozbiljnih problema s dimenzijama Berberove scenografije, koja je čitavom ansamblu nametala ponekad nelogične direkcije kretanja, samim tim i relacije na samoj sceni. Tokom par dana, rasprave među članovima ekipe su dostigle kulminaciju, ljudi su vrištali jedni na druge u nemogućnosti da se izbore sa problemom koji ih je već beznadežno izmorio. Premijera je bila zakazana za sam početak naredne nedelje, a prag tolerancije među njima je postao skoro nevidljiv. Sedeo sam pored Ljube u srednjem redu praznog gledališta, tiho smo posmatrali haotičnu predstavu realnog života koja se odvijala pred nama, i ja sam mu krajnje spontano predložio da se sporni elementi scenografije premeste na suprotnu stranu pozornice i rasporede tako da glumci mogu neometano da se kreću po sceni. Smatrao sam da će im to biti od velike pomoći jer više neće morati da razmišljaju o broju koraka, i mnogo lakše će moći da se poistovete sa dramskom situacijom koju im reditelj postavlja kao zadatak. Ljuba me je pogledao, široko se osmehnuo i rekao mi sudbonosnu rečenicu: „Andrej, ja već sada vidim da ćeš ti jednog dana biti veliki reditelj!” Hitro je ustao i pojurio na pozornicu, utišao razjarene ljude i objasnio im da čak i dete vidi kako se problem da rešiti. U narednih desetak minuta njihov problem je bio rešen, a meni je Ljubina poruka ostala da zvoni u srcu tokom narednih dvadesetak godina… i još uvek zvoni. Jedina istina je da sam počeo da se profesionalno bavim muzikom u šesnaestoj godini samo zato što sam tada smatrao da sam suviše zelen da se tako mlad bavim režijom. Danas smatram da sam dovoljno star da mogu da se bavim uspešno i jednim i drugim.

Akademiju umetnosti (tada BK) upisali ste 1997. i među prvim ste studentima režije. Koliko se toga promenilo, po Vašem mišljenju, na Akademiji i oko nje, tokom poslednjih 15 godina?

Nisam studirao Akademiju svih petnaest godina da bih mogao precizno da uporedim svoje početke i sadašnje stanje. Ja i dalje viđam iste ljude koji su tada vodili i vode i dalje Akademiju veoma uspešno. Svaki put kada čujem da studenti Akademije postižu zapažene uspehe radujem se što se ovde kvalitet bezrezervno neguje i drago mi je da sam među prvima odgovarao na tako visoke standarde i postavljao nove, koji su bili izazov za naredne generacije.

Kako ste uspeli da pomirite karijere kompozitora i reditelja?

Lako. Bez muzike nikada ne bih umeo da se bavim režijom. Muzika je u svemu, harmonija je ključ svake podele i scene. Na filmu su glumci moj orkestar. U muzici su instrumenti i zvukovi moji glumci.

Ostavili ste umetnički trag za sobom kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Čime je teže baviti se na ove dve strane: muzikom ili filmom?

Najteže je baviti se onim što ne voliš da radiš, kao što su tone poluidiotskih projekata za raznorazne televizije na kojima sam trenirao i zanat i živce. Sa takvim dragocenim iskustvom rad na autorskim projektima postaje svojevrsni vid katarze, znanje i veštine stečene teškim radom u suludim okolnostima omogućavaju mi da se u muzici ili u filmovima vinem visoko bez straha i da spokojno stignem tamo gde pripadam. Svako ko misli da je lakše raditi u inostranstvu zaboravlja da je za to neophodan samo jedan, verovatno najzahtevniji preduslov: da budeš među najboljima u onome što radiš. Velika razlika između „tamo i ovde” je u tome što u ovdašnjim uslovima talenat, znanje i autentičnost ne znače ništa bez partijske knjižice. Tamo, partijska knjižica nikada nikome nije značila ništa.

Sarađivali ste na različitim projektima reditelja kao što su Srdan Golubović i Dejan Zečević – koji od njih vam je najviše ostao u sećanju?

Najviše mi je ostao u sećanju film Bye-Bye Blackbird reditelja Robinsona Savarija, u kojem sam imao svoj glumački debi. Srdanovi i Zekini filmovi su, naravno, ostali upisani zlatnim slovima u mojoj profesionalnoj biografiji, ali je za mene bio daleko veći izazov da glumim uz imena kao što su Majkl Lonsdejl i Derek Džakobi.

… A od Vaših sopstvenih?

Margina, film koji je snimljen za sedam hiljada maraka u samo četiri dana sa fenomenalnom ekipom, na čelu sa glumcima Draganom Petrovićem Peletom, Bojanom Zečević i Vukom Toškovićem.

Valter

Uskoro će premijera Vašeg novog filma Valter, o jednom od najvećih fenomena jugoslovenske kinematografije. Zašto Vas je privukao baš on, ili možda bolje pitanje: zašto baš sada?

Valter je metafora svega onoga što nas je nekada činilo čestitim, hrabrim ljudima. Pripovedajući o vremenima koja su ostala daleko za nama, pokušavam danas da probudim uspavane heroje u nama. Nedostaju nam oni ljudi koji su nekada bili spremni da hrabro drže krajeve bezdana zatvorenim. Iako tihi i nenametljivi, heroji su i dalje među nama, samo ih treba prepoznati i podržati u okeanu bezličnog i neljudskog.

I za kraj: šta biste imali da poručite svojim kolegama koji sada studiraju na umetničkim akademijama?

Budite nezavisni i svoji. Slušajte unutrašnji ritam, kreirajte svoj iskreni svet i verujte u sebe. Nećete pogrešiti.

 

Save

Save

Save

Save

Save

Glavni i odgovorni kourednik

Leave a Reply

Your email address will not be published.