All for Joomla All for Webmasters

Kao novinar i filmski kritičar, pratiš/posećuješ, trenutno aktulene filmske festivale po Evropi. Koje su razlike s jedne strane, a šta povezuje s druge strane, festivale tzv. istočnog i zapadnog bloka?

 

Zapravo, nema više zapadnog i istočnog bloka, posebno kada pričamo o filmskim festivalima. Dobar primer za to jeste festival Karlovi Vari (Karlovy Vary), koji je bio glavni festival za Istočnu Evropu dok su postojali politički blokovi, Hladni rat, Gvozdena zavesa i itd. Međutim, od kako se sve to raspalo, ne postoji više Istočna Evropa. Imamo EU s jedne strane, Rusiju s druge, i dobro nam poznat Balkan. Mislim da se  stvari više ne gledaju u razlici i podeli na istočni i zapadni blok. Svi bitni istočnoevropski filmovi će pre biti u Berlinu, Veneciji ili čak u Sarajevu, nego u Karlovim Varima, iako on geografski pripada Istočnoj Evropi. Danas postoje mali, veliki i srednji festivali. U Poljskoj, u gradu Vorclav (Worclaw) održava se Era New Horizons (http://www.nowehoryzonty.pl/artykul.do?id=23) najznačajniji festival alternativnog filma danas u Evropi, i recimo da tu bude više poljskih, čeških filmova nego npr. što ih bude u Lokarnu, Veneciji ili San Sebastijanu. Ali tu takođe dođu i nemački, francuski, britanski filmovi. Mislim da je bolje pitanje šta razdvaja manje i velike festivale. Poznata je takođe podela koja više nije aktuelna, šta su A ili B festivali. Postoji FIAPF (međunarodno udruženje festivala), glavno regulatorno telo, koje određuje šta je klasa A ili B, međutim, najbolje se na njihovom sajtu (http://www.fiapf.org/) može videti kakva je, i na koji način trenutno uspostavljena hijerarhija kada su festivali u pitanju.

 

Svaki festival je priča za sebe. Da li postoji neki koji bi mogao da izdvojiš u odnosu na ostale? Koji te je prijatno iznenadio, a da nisi očekivao?

 

Prijatno me je iznenadio festival u Motovunu, ali kako se godina kada sam prvi put bio tamo, poklopila sa godinom početka intenzivnog bavljenja ovim poslom, ne mogu da odredim šta i kako; mada, ja i dalje smatram da je Motovun specifičan u odnosu na mnoge festivale i uvek mu se obradujem. Iznenadio me je festival goEast (http://www.filmfestival-goeast.de/) koji se održava u banji Visbaden (Weisbaden). Banja se nalazi nekih 15 kilometara od Frankfurta, i jedan je od najbogatijih gradića u Nemačkoj. Festival je posvećen istočnoevropskom filmu, održava se aprila meseca, i ove godine će biti 14ti po redu. Program festivala je dosta dobro koncipiran, i što je najbitnije – šarenolik je. Prošle godine je fokus bio na Crnom talasu Jugoslovenskog filma. Sada, tu se stvorio mali jaz, i to između onoga što oni misle da je bitno vezano za Crni talas, i onoga što je zaista bitno. Njihov pristup temi je previše školski, i niko za okruglim stolom nije pomenuo šta se to danas radi/snima u Srbiji i Hrvatskoj, mislim na filmove poput Život i smrt porno banda ili Ljudožder vegetarijanac, a koji su direktno nasleđe crnog talasa. Inače, došla je pre dve godine druga direktorka, Gabi Babić, koja radi na podizanju atmosfere. Prijatno iznenađenje vezano za ovaj festival jeste novac koji uvek neko iz zemalja Ex Yu dobije iz fonda Robert Boš Štiftung (Robert Bosch Stiftung), jer to i jeste novac određen za naše područje i Istočnu Evropu. Što se tiče ostalih festivala, manje – više se poklopi moja slika sa onom koja me dočeka. Prošle godine sam bio prvi put u Sofiji. U okviru njihovog festivala postoji tzv. Sofia meetings (http://www.siff.bg/sofiameetings/), gde je gomila okruglih stolova, pičinga…takođe imaju novčanu nagradu za najbolji pič koju možeš da iskoristiš za produkciju. Sada, ne dobija se neki veliki novac, ali je dobar podsticaj.

 

Šta je sa festivalima na Kosovu?

 

Na Kosovu se organizuju festivali u Prištini, Prizrenu, Peći i Uroševcu. U Peći je festival animacije, dok u Uroševcu postoji FerFest (festival je najverovatnije dobio ime zbog Ferizaj, koji je drugo ime za Uroševac). Bio sam u Prištini na PriFilmFest koji se ugleda na Sarajevo, kako zbog postojanja regionalnog, manje – više takmičarskog programa, tako i zbog postavke. Projekcije su u Narodnom pozorištu, tu su crveni tepisi i berlinska fora potpisivanja filmadžija po portretima. Mnogo bolji i značajniji jeste njihov DokuFest u Prizrenu. Imaju više filmova i gostiju nego npr. ZagrebDox. Posle festivala u Solunu, koji je najbolji festival dokumentarnog filma na Balkanu, mislim da se za, u odnosu na Zagrebački, može slodno reći da je festival u Prizrenu bolji. Inače, dobijaju novac od Amerikanaca i Norvežana za svoje festivalske poduhvate. Ekipa koja radi DokuFest je otvorila fenomenalan bioskop koji poprilično dobro radi; do filmova dolaze preko naših distributera. Znači, na Kosovu sada postoje dva bioskopa, jedan je u Prištini, drugi u Prizrenu. Inače, pored bioskopa u Prizrenu je neki Albanac otvorio kafanu koja se zove Kod Ace. Ubedili čoveka koji čitav svoj život provodi po kafanama, da otvori jednu jer će tako da uštedi. I zaista, kafana radi, tako da je on ostvario cilj – sedi stalno u kafani, a još i zarađuje. Kada smo već kod Kosova, u Berlinu ove godine su bile dve kosovske žurke (DokuFest i Kosovski kulturni centar), dok srpske žurke nije bilo.  Ranije je Palić pravio žurke, ali promenila su se pravila oko korišćenja novca koje dobiješ od države, tako da ne može više novac da se troši na ono što je reprezentacija festivala, u prevodu – žurke. Veliko razočarenje je usledilo, jer je prošle godine najbolja žurka u Berlinu za vreme trajanja festivala upravo bila srpska, ali kosovske su „povadile“ stvar.

 

 Utisak vezano za ovogodišnji Berlinale.

 

Sveopšti utisak je sledeći – konkurencija je sve gora, iz godine u godinu; sve je manje zanimljivih filmova, ljudi uglavnom prate „Panoramu“. Nagradu je ove godine dobio kineski triler Black Coal, Thin Ice, iskreno, ne znam zašto kada je u pitanju tipični žanrovski film. U poslednje dve godine u Berlinu najbolji su mi Gruzijski filmovi. Prošlogodišnji  pobednik u Sarajevu In bloom, imao je premijeru u Berlinu. Film Brides, moj omiljeni sa ovogodišnjeg Berlina, sigurno će dobiti jako puno nagrada. Mada, kakav god da je program, kada je Berlin u pitanju nema greške po broju bitnih ljudi koji dođu i na koje možeš da naletiš, ovako po broju ljudi, genijalnih žurki i pratećih „stvari” koje zbog obaveza ne mogu da ispratim. Bila je restaurirana kopija filma „Kabinet dr. Kaligarija“ (Das cabinet des dr. Caligari)  uživo sa muzičarem Džon Zornom (John Zorn), u Berlinskoj filharmoniji. Ljudi uglavnom idu na tematske retrospektive. Ono što je značajnije vezano za Berlinale, jeste da je u pitanju industrija; kupuju se i prodaju filmovi, projekti, znači, film market je bitniji nego koji će to novi filmovi tamo da se pojave.

 

Vladan Petković

 

Često si i deo žirija. Od kojeg festivala te je naročito obradovao poziv?

 

Dosta puta sam bio u žirijima kritike, uglavnom preko FIPRESCI – ja, znači, ja se prijavim,  a oni odluče da li treba da odem negde, ili ne. Obradovao me je poziv festivala iz Hihona (Gijon), gradića u Španiji.  To je bilo pre tri godine, tada su bili izbori u Španiji i na vlast je došla desnica. U pitanju je festival nezavisnog filma, od kojeg su posle izbora hteli da naprave festival od nacionalnog značaja. To se nije dogodilo, i glavni lik oko toga, José Luis Cienfuegos (prim.prev. Filmska Vatra), radi na obnovi starog festivala u Sevilji  koji je vremenom propao, ali sada zbog nove ekipe i drugačijeg angažmana radi kako treba. Inače, pozivi su me više radovali kada sam počinjao. Prvi je bio za Motovun, 2006.godine. Što se tiče sada, sledeća destinacija mi je grad Linc (Linz) i festival Crossing Europe.

 

Rad i iskustvo vezano za FIPRESCI.

 

U Srbiji imamo dve struje, jedna je veća, druga manja, i za te dve struje glavni su Bora Anđelić i Nena Dukić. Po FIPRESCI statutu, moguće je postojanje ne jedne nego više struja, mada u Srbiji nema razloga za tako nešto. Svaka zemlja ima nacionalnu sekciju koja je deo glavne. Postoji FIPRESCI žiri na raznim festivalima, i na svaka tri meseca ide cirkular na koje festivale za tih tri meseca možeš da se prijaviš. Ja se prijavim npr. Bori Anđeliću, onda nacionalna sekcija u dogovoru sa centralom FIPRESCI – ja odlučuje da li mogu ili ne mogu na taj neki festival; npr. odbili su me da idem za Rijejkavik (Reykjavik) zato što je daleko. Nema prostora za neke kombinacije kada je FIPRESCI u pitanju. Kao produkt nezadovoljstva kako funkcioniše FIPRESCI, osnovalo se udruženje kritičara Evrope i mediterana FEDEORA. Možeš biti i u FIPRESCI, i u FEDEORA.  Bitno je da se otvaraju i neki drugi putevi za mlade filmske kritičare željnih putovanja, što je pored oronulih filmskih kritičara teško postići. Oni jesu bili svuda, ali čekaju da se otvori festival na nekom egzotičnom mestu gde nisu bili, pa da odu; npr. otvori se festival u Džakarti, eto ih trojica najstarijih kritičara u Džakarti! U Berlinu sam upoznao jednu mladu kritičarku koja piše na francuskom i španskom. Pisala je za Screen i Indiewire. Znači, prostora za mlade ima, ali ako ga sam napraviš, moraš sam da guraš, neće ti pomoći matorci jer čuvaju pozicije. Kao što profesori sapliću studente kako im ne bi oduzeli mesta, tako je i sa novinarima.

 

fipresci-portfolio2

 

Kriterijumi koji dovode do nagrada. Koliko van umetnički faktori (ekonomski, politički, lični) utiču na dodelu nagrada?

 

To je tema za esej! Pa da, bitan je ekonomski faktor jer što je moćnija država, bogatiji producent, ima više novca za reklamiranje; npr. ko ima para da zakupi dve strane magazina Screen, i para da se dobro promoviše, to će više privući pažnju žirija. Kada se o nekom filmu dosta priča, žiri će ga gledati sa pozitivnom predrasudom. Postoje priče o nameštanju nagrada, ali sve to je nedokazivo. Posebno u Srbiji vole teorije zavere, npr. zašto je u Sarajevu neki srpski film dobio i kada, a kada nije, zbog čega nije. Ima primera gde je neobjašnjivo zašto je neki film dobio nagradu, a loš je, i primera gde je neki film odličan, a ne dobije ništa. Tu onda krene sumnja oko nameštanja i lobiranja. Kukumi (prvi kosovski dugometražni film) je dobio specijalnu nagradu u Sarajevu, a dosta je loš; međutim, to je potez u cilju promovisanja nove kinematografije. Ogromna je priča vezana za nameštanje, dosta je tu anegdota…prisutan je i princip „ti meni, ja tebi“.  Ali, sve to je predaleko od istine, i nije bitno za filmadžije. Film se snima jer želiš nešto da kažeš, a ne da pokupiš nagradu. Što više loviš istinu, ona je sve dalja. Postoje okolnosti, sistemi, principi, ali ne definitivno pravilo.

 

Na festivalima redovno srećeš svetski priznate reditelje, scenariste, producente, snimatelje… koje su to  filmadžije ostavile jak utisak na tebe?

 

Kada je neko poznat, imaš određena očekivanja; npr. Džim Džarmuš (Jim Jarmush) je bio onakav kakav sam mislio da je, opušten, prepun zanimljivih anegdota. Jedan od boljih intervjua je onaj koji sam radio sa Slavkom Štimcem. Štimac me je iznenadio otvorenom i iskrenom pričom. Super je prošao intervju sa Danisom Tanovićem vezano za njegov poslednji film Jedna epizoda u životu berača željeza. U petnaest minuta sam dobio sve što mi je trebalo za intervju, mada je Danis sve rekao svojim filmom. I bolje tako, nego kada se osoba koju intervjuišem raspriča, pa moram da intervenišem, preformulišem, skraćujem. Sa rediteljem filma Odumiranje Milošem Pušićem je bio jako dobar intervju. Posebno me je iznenadio austrijski reditelj Ulrih Sajdl (Ulric Seidl). Čovek mi je sve dao što je trebalo konkretno, tačno trajalo, a mislio sam na osnovu njegovih filmova da je ludak i težak za komunikaciju (smeh). To je kada zamišljaš osobu na osnovu filmova koje radi, a uglavnom nije tako, pa se iznenadiš na kraju.

 

Pomenuo si na početku podelu na male i velike festivale. Čini se da su mali festivali topliji i “iskreniji” u komunikaciji sa publikom, u odnosu na velike i svestki priznate festivale.

 

Po prirodi stvari, manji festival je komunikativniji i bliskiji sa publikom, ali npr. veliki festival u Beču Viennale je vremenom napravio takvu atmosferu da se publika oseća kao da je kod kuće. Tu dolaze obični ljudi koje zanima film, i zaista, Beč živi sa tim festivalom. Oni koriste osam ili deset bioskopa, i znam, posle tri odlaska na Viennale, šta ću gledati ako odem u određeni bioskop, u određeno vreme. To je odličan primer festivala kakav bi mogao da bude Fest u Beogradu, ali Fest nema ni infrastrukturu, ni ljude, ni budžet da postane takav. Za sada im je zajedničko to što su u pitanju festivali festivala. Na kraju krajeva, Bečlije imaju osam miliona evra budžet. Po meni, ovde je Slobodna zona najveći festival, i po filmovima, i po komunikaciji sa publikom. Pored Slobodne zone, dobar je i koncept festivala Sedam veličanstvenih. Ima dosta festivala koji se organizuju u malim sredinama, na njima često rade neiskusni ljudi, tako da na kraju ne dobiješ utisak da je to festival. Nisam odavno bio u Nišu, ne znam šta se tačno dešava sa Filmskim susretima, ali ono što vidim u medijima, festival se poprilično srozao, a u nekom trenutku je bio značajan, naročito za sam grad. Pa i festival na Paliću je dosta inertan, i nije ono što bi mogao da bude. Projekcije u Subotici nisu dovoljno posećene, sala je praznjikava, a program je u principu dobar. Mislim da ni mi sa Kratkofilom u Banja Luci nismo još uvek uspeli da uspostavimo dobar kontak sa publikom. Ako si mali festival, znači da imaš malo para i tu je sve bazirano isključivo na angažmanu ljudi i njihovom entuzijazmu. To je to, sve zavisi od ljudi i njihove spremnosti da rade bez zarade. A para će biti sve manje, i manje, jer ljudi na vlasti nemaju, niti shvataju značaj festivala.

 

Trenutno, jedan od boljih, ako ne i najbolji, festival na Balkanu je Sarajevo Film Fest. Kako se, iz tvoje vizure, festival razvijao?

 

Bosanci su izgradili festival tako što su imali “muda” i želju da počnu sa tom pričom dok je još bio rat. Kasnije ih je vodio impuls, da se festival razvije, da država stane iza njega, da uđe novac sa strane. Ne može se smatrati receptom za uspeh, jer je nastao u specifičnim uslovima. Mislim da festival trenutno puca jer je na raskoraku – šta je Sarajevo, a šta Sarajevo Film Festival. Čini se da je nekako prevelik za taj grad. Ali izuzetak je, i funkcioniše, razvija se i povećava. Ne znam, jedino da čekamo opet neki rat, pa krenemo da pravimo festival. Mi ništa ne radimo ako ne ratujemo (smeh).

 

U Banja Luci se godinama već održava Kratkofil (http://kratkofil.org/), internacionalni festival kratkometražnog filma u čijoj si organizaciji. Da li postoji problem, i koji je (tehničke, finansijske, kreativne prirode), a da se ponavlja od trenutka kada je festival nastao? Ili problemi mutiraju iz godine u godinu…?

 

Pa ovako, uopšteno gledano, što je više festivala, sve je manje para za kulturu, naročito na Balkanu. Pravilo “nemanja” para ne važi za Nemačku, neke delove Francuske, Švedsku i zemlje koje imaju razvijen sistem. Kratkofil ima tendenciju da raste, iz godine u godinu je sve više filmova, gostiju i publike, a opet, paradoksalno, sve je manje para. Problem je takođe naći ljude za kvalitetan tim. Imaš sposobne ljude koji hoće da rade, ali npr. meni u timu svaki čovek treba dobro da priča engleski, što nije tako. Ako hoću da napravim fenomenalan tim sa ljudima iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, to je nemoguće, jer se ne mogu pokriti troškovi za njih. Imamo i problem prostora, ne zna se još uvek hoće li i ove godine da nam dozovole da projekcije budu u tvrđavi Kaštel. Imaćemo open air, to definitivno, jer bez toga festival gubi smisao. O tome treba tek da raspravljamo. Još jedan problem je iskrsnuo, pojavio se pre dve godine i koči sve male festivale, a tiče se formata. Ne mogu više da se filmovi puštaju iz blue ray-a, već isključivo DSP. Pokušavamo da dođemo do para za projektor, tj. da iznajmimo projektor (hiljadu eura dnevno). Prošle godine su nam Amerikanci izašli u susret sa novcem, planiramo i ove godine da im se obratimo za finasije, i Švedskoj, pošto njihovi filmovi stižu kod nas i puštaju se. Inače, ja se ne bavim direktno parama, ali znam otprilike koliko imamo.

 

Koliko godina postoji festival?

 

Festival postoji od 2008. godine. Jedna godina je bila nulta (2010.godina) zato što nismo dobili ništa od Republike Srpske. To je bila izborna godina. Inače, zanimljivo je da se svuda u svetu, osim na ovim prostorima, kada je izborna godina dosta izdvaja za kulturu. Na Balkanu se jedino bilbordi i Tv smatraju bitnim za promotivnu kampanju. Političari uopšte nemaju svest ako festivalu Kratkofil, koji je već postao institucija, daju novac koliko treba, da će im se vratiti posećenošću stranaca i gostiju festivala, ili time što će ljudi da glasaju za njih. Te nulte godine smo proširali program, uveli smo dugometražne filmove. Glupo je da insistiramo na formi kratkog filma, da se pravimo puristi, kada je cilj pokazati, naučiti ljude nečemu, naročito u sredini u kojoj ne možeš doći tako lako do neke informacije vezano za film.

 

kratkofil-2

 

Baviš se i filmskom kritikom. Da li si bio u sukobu sa nekim autorom zbog negativne kritike?

 

Nisam imao direktan sukob, ali bilo je mrkih pogleda, replika u novinama i slično. Kada sam napisao kritiku za film “Parada”, Srđan Dragijević bi u novinama, kada god je mogao, istrgnuo iz konteksta neku moju repliku, pa prozivao, ali nikada direktno. Najverovatnije sam pogodio nerv koji je zaboleo. Najnegativnija kritika koju sam napisao bila je za film “Ničiji sin” Arsena Ostojića. Kada smo se upoznali, nije bilo baš najprijatnije, i ako se zadesi da smo u istoj prostoriji, gledam da izbegnem svaki kontakt. Mislim, filmadžije su jako sujetne, tako da je sve to manje – više razumljivo.

 

I za kraj, na koje i kakve filmske festivale, ili tip festivala, naši mladi filmski stvaraoci bi po tvojoj preporuci mogli da konkurišu?

 

Što se tiče studenata ili debitanata,  bolje je za početak film poslati na neki manji festival, mada, treba da se šalje svuda, nikada ne znaš kome će se dopasti, niti ko će film pogledati. Ako si mladi, srpski filmadžija, veće su šanse da će film proći na našem govornom području. Na festivalima poput Venecije, Kana i itd. možeš da prođeš ako te poznaju, znači, može da se šalje, ali nemaš čemu da se nadaš. Postoje i primeri ljudi kojima se film pusti u Kanu, svi ga napljuju, što je tačka na karijeru. Moj savet ljudima iz regiona, ako imaš priliku da ti film bude pušten u Sarajevu, ne čekaj da li će te primiti Lokarno, Venecija ili Kan. U Sarajevu ćeš biti primećeniji.

 

????????????????????????????????????

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Glavna i odgovorna kourednica

Leave a Reply

Your email address will not be published.