All for Joomla All for Webmasters

Koje je vaše „sredstvo” kojim se branite od košmarne realnosti koju nam svakodnevno kreiraju oni koji sa umetnošću i medijima nemaju nikakve veze?

Na prvom mestu je planeta u problemu, potom u kontekstu tih većih problema dolazimo mi koji živimo u nekoj maloj zemlji. Košmar je razmišljanje o nečemu šta se desilo, a ne znamo šta se desilo. Ako pogledamo medije, stiče se utisak da živimo na ivici – da li je nešto teorija zavere, ili nije. Ako ne ideš u pravcu teorije zavere, onda ispadneš naivan, ako ne, onda odeš u spinove onih koji te vrte u krug iz svojih interesa. Košmar u Srbiji je ispretumban i pretvoren u pravi pakao. Ja se držim lične maksime Save Šumanovića, vezano za njegov stil slikanja, koja glasi: „Kako znam i umem”. Što se tiče defense field-a, koristim muziku, film i iznad svega – život. Ne smeš da se uplašiš od problema, ne smeš da pustiš da te progutaju strah i očaj. Duhovnik sa Svete Gore je rekao: „Drži glavu u paklu i ne očajavaj”. Vreme u kojem živimo jeste pakleno, ali nema očajavanja. Dok ne ostariš i izgubiš rođenjem date darove, bahat si, hoćeš sve od sveta. Ali šta se dešava kada npr. slomiš nogu, tek onda shvatiš koliko je čin hodanja vredan. Dobro je što nema rata. Mogli smo već par godina da živimo u postapokalipsi, ali ne živimo, nismo zaratili totalno, što je dobro, zar ne?

 

Profesionalno se bavite filmom od studentskih dana. Kada se u vama probudila ljubav prema filmu? Da li je neki određeni film bio okidač ili reditelj/žanr/ kinematografija?

Ja sam prvo hteo da budem slikar. Inicirao me je Modiljani, njegove slike. Sećam se, pripremao sam se za upis na Likovnu akademiju. Međutim, kako sam tada razmišljao – ako sam slikar, moja moć prema publici svodi se na to da neko uđe u galeriju, pogleda sliku, okrene joj leđa i ode, dok sa filmom možeš više. Sa filmom možeš da voziš publiku, da je uznemiriš. Film je slikarstvo koje ima vojsku. Ja sam zapravo, suštinski, slikar, audio-vizuelni tip i žao mi je kada se film tumači kao nešto socijalno ili filozofski. Da bih se spremio za prijemni, išao sam na večernje kurseve slikarstva kod čika Nikolića, slikara. Kao što sam za njega našao oglas u novinama, isto tako sam našao oglas i kada sam hteo da upišem režiju. U studentskom gradu, u okviru Doma kulture, održavao se kurs režije. Većinu toga što predajem studentima sam upravo tamo naučio. Ljudi koji su držali kurs uputili su me na Kinoteku, koja je tada bila „saborna crkva” za filmadžije. Onda je usledilo konkurisanje na FDU. Prve godine nisam položio prijemni, sledeće nisam izašao, tako da sam iz trećeg pokušaja upisao režiju na FDU. Što se tiče samog studiranja, najvrednije je bilo druženje sa klasićima, asistentima i neprestano gledanje filmova. Rano sam počeo da radim. Pokojni Mladen Popović, dramaturg i urednik, tada je radio Hit meseca. Od svih studenata koji su uradili po dva spota, mene je odabrao da preuzmem celu emisiju od Miše Vukobratovića. Tako sam režirao video-spotove za bendove poput Parnog valjka, Električnog orgazma, Bijelog dugmeta i slično. Imao sam 24 godine kada sam počeo da režiram tu „preozbiljnu” emisiju za RTS. Puno sam radio, mislim na režijsko šljakanje. I taman kada sam se formirao kao reditelj, naišao je rat i oduvao vreme u kojem sam živeo, ljude sa kojima sam radio, ma čitav civilizacijski tok. Nešto tu ipak nije bilo savršeno kako se većini činilo, čim se sve tako izdešavalo.

 

Sandra Miletić i Saša Radojević u filmu "Petlja"

Sandra Miletić i Saša Radojević u filmu Petlja

Film nekada, i film sada.

Sećam se izjave Mankijeviča u kojoj kaže da mu je drago što je živeo i radio u periodu koji obuhvata početak, vrhunac i kraj filmske umetnosti. Već sedamdesetih smo zakačili akademsko shvatanje Holivuda kroz tzv. New Hollywood. Film se suštinski desio između tridesetih i sedamdesetih godina. Kod nas, filmska umetnost nije nikada ozbiljno postojala. Bilo je tu pokušaja sa partizanskim filmom; njemu se suprotstavio „crni talas”, a potom je na scenu došla češka škola. Ništa mi se nije sviđalo šta se dešavalo i snimalo kada sam bio mlad. Danas tek nije dobro. Srpski film osamdesetih i devedesetih godina je možda najgora umetnost ikada, i mogla bi dobiti tu titulu po svim kriterijumima (lepota, sklad, praćenje trendova, tehnologija…). Sve vezano za film tada je bilo lažno, neiskreno, zastarelo. Ono što je zabrinjavajuće jeste civilizacijska zatucanost naših filmova. O čemu se radi u srpskom filmu – pa uglavnom o onome što piše u Kuriru. Kao profesor, vodio sam računa da studenti ne prave takve greške. Imao sam ozbiljne razgovore sa studentima, da ih sa nivoa navijača podignem na nivo studenta režije. Rođeni u nesretnoj Srbiji, ništa mi nije bilo čudno što sam od njih čuo. Okruženje uči studente režije da je umetnost sociološki fenomen; npr. imamo najavu filma – novi film mlade bosanske autorice otvara problem homoseksualizma. Šta to znači za film? Kao kada bi neko rekao da simfonija veliča revoluciju Francuske. Filmovi su formalna stvar, filmovi su slike, rezovi, zvuci, gluma. A kod nas se film svodi na potragu i osmišljavanje neke teze koju bi ispričao. Onda ljudi koji odgovaraju na taj podsticaj dobiju podršku (moralnu, finansijsku, medijsku i sl.). Kada hoćeš da se baviš antropologijom jednog vremena, pogledaš pre Hičkoka nego italijanski realizam. Primećeno je na TV-u npr. da su problem navijači, i onda neko reši da snimi film o navijačima. Tužno je što se tako radi. A kada kreneš da snimaš film, ne znaš šta te na tom putu sve čeka…

 

Za koga se kod nas snima?

Ne bih znao da kažem za koga se kod nas snimaju filmovi. Često čujem, kada se radi nešto, npr. reklama za neki veći brend, da to narod neće razumeti. Onda dovedu čistačicu koja tačno kaže šta joj se vezano za tu reklamu sviđa, ili ne, šta je bolje, šta je loše. To što je neko čistačica ne znači da ne može da odredi u kojoj meri je nešto loše ili dobro. Onda se kaže, narod voli Cecu… ma, sve su to budalaštine.

 

Da li postoji među studentima neko da vas je prijatno iznenadio svojim radom nakon završenih studija režije?

Ja kao profesor kažem studentima da je najgori film onaj koji nije snimljen. Ponosan sam na Zorana Lisinca, koji živi i radi u Americi. Pored puta (Along the Roadside), njegov road movie, u kom glumi Majkl Medsen (Michael Madsen), odličan je. Dobri su filmovi Tamare Drakulić Ljuljaška i Okean. Tu je i Mate Ugrin, upisao je master u Nemačkoj, snimio je par odličnih kratkih filmova. Ima fenomenalnih direktora fotografije, muzičara, montažera, dok režiseri kilave. To verovatno ima veze sa kontekstom koji čini sredina; kada je režija u pitanju, pre će biti da je problem u sredini nego u profesiji ili ljudima.

 

Na predstojećem FESTU biće prikazan vaš novi film Petlja. Možete li nam nešto reći o filmu, kako je proteklo pisanje scenarija, okupljanje ljudi, potraga za budžetom…

Scenarista Saša Radojević i ja smo konkurisali za sredstva u sekciji eksperimentalni film, pošto od velikih krokodila nema para za veći film. Uspeli smo da dobijemo na konkursu. Film Petlja tagujemo kao erotski triler ili triler u negližeu. U okviru FESTA, kada će film biti premijerno prikazan, držaćemo i tribinu vezanu za tzv. pokret garažnih filmova. Ključna teza tribine biće ljudi koji namerno rade sa malim budžetima. Već imamo desetak filmova u okviru pokreta (jesu bez budžeta, ali su rađeni onako kako mi hoćemo). Nemoguće je reći o čemu se radi u filmu Petlja, prvenstvo zbog njegove strukture, mada je to i inače besmisleno pitanje. U vreme današnje estetike, kada bih znao da kažem o čemu se radi u filmu, onda ga ne bih ni snimao. Što snimaš film onda, što ne napišeš nešto u novinama ili otvoriš tribinu? Kada npr. pičuješ na kokursima traže od tebe da im ispričaš ideju za film što mi je na nivou „odzviždi mi melodiju za simfoniju”. Film se sastoji od tako puno elemenata, i ako uspeš da staviš sve te elemente u tri rečenice, onda ti film i ne treba. Film treba da bude neizreciv drugim medijem. Saša i ja smo dugo radili na scenariju, mesecima. Ovoga puta sam imao jako dobru ekipu; npr. kada sam radio film Jug-jugoistok, bilo je naporno, kao borba sa demonima, baš je bila frka napraviti taj film. Sada sam radio sa dobrim, divnim, skromnim, talentovanim ljudima. Uživao sam u radu na filmu, fizički mi je bilo dobro dok sam radio i snimao. U montaži sedim dok se ne ukočim, ali sam sretan. I sada bih stalno snimao filmove, nema ničeg lepšeg na svetu nego snimati filmove. Dok se namučiš da skupiš dokumentaciju kako bi konkurisao za sredstva od Euro Imaž (Eurimages), ti snimiš film; to je ta energija koju uložiš u neki art haus film. Bolje je snimati filmove sa nepoznatim ljudima, nego juriti pare za neke poznate glumce i umetnike.

Marina Marković u filmu "Petlja"

Marina Marković u filmu Petlja

Pored filma, profesionalno se bavite i muzikom. Da li je ljubav prema muzici paralelno rasla (i srasla) sa ljubavlju prema filmu?

Nikada nisam pravio razliku u tome šta osećam prema filmu, a šta prema muzici. Ja sam prvi u porodici koji se bavi umetnošću, sâm sam otkrivao te svetove. Nisam nikada zaista razlikovao film i muziku. Tu su mi zajedno Džon Lenon (John Lennon)  i Džon Ford (John Ford). Danas se sve izmešalo, i to je odlično. Prezentacija filmova u vidu trejlera kao spotova, tu se tačno vidi kako se sve izmešalo. Uspeo sam nekako da se proguram kroz studiranje sa svojim stavom da između filma i muzike nema razlike.

 

Šta se dešava sa bendom El Dorado, čiji ste mozak i srce?

Bend je propao. Rio Bravo je trebalo da nam se zove druga ploča. Pisao sam muziku i tekstove za bend. Što se tiče tekstova, pre sedam-osam godina sam dosta pisao na engleskom, tako da sam zarad želje drugih članova benda morao da prepevam sve te pesme sa engleskog na srpski. Ali ništa to nije bitno, jer bend El Dorado više ne postoji.

 

Šta mislite o akciji „Zvezda”?

Imam loše iskustvo sa zgradom Ineksa, tražili su da potpišem neki dokument i ja to nisam hteo. Ne podnosim komuniste, anarhiste i ako će ponovo svet da prolazi agoniju boljševičkih ideja, onda ludilo! Ne podnosim ultralevičare. Akciju sa bioskopom „Zvezda” ne razumem. Mislim da je bolje uložiti energiju u snimanje. Koliko se sećam, niko nije imao emocije prema tom bioskopu dok je radio. Sa gledišta nas, filmadžija, ono što jeste bitno je dobar film, a onda gde će biti prikazan. Ne vidim poentu u okupaciji bioskopa.

 

Koji je vaš moto kojim inspirišete studente da se bave režijom u zemlji poput Srbije?

Znam koja energija je mene uvukla u film. Danas su razlozi za bavljenje režijom često pogrešni, lože se na nešto, npr. davanje intervjua i slično. Sa druge strane, ne možeš promeniti ljude, šta im je privlačno, čime će se baviti u životu, to je njihovo lično. Zašto niko ne snima, stvarno ne znam. Film je sačinjen od kadrova koji se snimaju. Nekada je bilo skupo snimiti film, danas se može snimati i montirati odmah, tehnologija to dopušta. Svi koji razmišljaju, pričaju, dogovaraju se, planiraju i slično, nemaju veze sa filmom. Imaš dobru kamericu u telefonu, program za montažu instaliraš na kompjuteru, i zašto se ne snima, u čemu je problem, stvarno ne znam. Mantra je snimati, snimati, snimati! Slobodan Šijan u svojoj knjizi o Tomu Gotovcu (pravo remek-delo, topla preporuka svima za čitanje) objašnjava kako su snimali, i njihov rad je dokaz koliko su obožavali filmove. Voljenje filma, to je najbitnije. Mladi reditelji me podsećaju na monahe koji odu u monahe ne zato što vole monaški život, nego da bi npr. bili u RRA, a to su potpuno pogrešni razlozi za bavljenje nečim u životu. Mogu da mantram ljude ako vidim i osetim da iznutra žele da se bave filmom, ako ne, tu ne mogu ništa. U svakom slučaju, svi koji su hteli da se bave filmom su nešto snimili.

 

Imate samojeda koji se zove kao jedan genijalni muzičar. Gde možemo da vas vidimo kako šetate BB Kinga?

Kada šetam BB Kinga, svi gledaju njega, tako da mene niko ne primećuje. BB Kingu se svi raduju! Ima na FB-u grupa koja se zove „Kučkari sa Taša”, tako da smo tu (smeh).

 

 

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Glavna i odgovorna kourednica

Leave a Reply

Your email address will not be published.