All for Joomla All for Webmasters

Rame uz rame pored svetski priznatog i poznatog reditelja Mihaela Hanekea (Michael Haneke) stoji njegov deset godina mlađi kolega, manje nam poznat, ali podjednako bitan – Ulrih Zajdl (Ulrich Seidl). Ne povezuje samo Austrija ovu dvojicu velikana evropskog autorskog filma, već sličnost u njihovim stvaralačkim senzibilitetima koji dolaze do izražaja u dramaturškim i rediteljskim postupcima kojim postižu da izmeste gledaoca iz umišljene udobnosti konformističkog života i na kraju – da ga uznemire. Nisu neophodne scene masakra ili reke prolivene krvi da bi se gledalac zastrašio, mnogo intenzivnije, i na duže staze, na čula gledaoca deluju scene iz filmova navedenih reditelja. Čini se da danas ne može ništa da nas iznenadi, šokira, pokrene emociju (negativnu ili pozitivnu), jer uronjeni u agresivno i progresivno doba postajemo sve imuniji na medijske otrove koji parališu osećaj za realnost. Ali ako neko ume da nas ubedi da je filmska realnost realnija od one koju živimo, čak i ako je bizarna, i onda nas tako izmeštene vrati u objektivno vreme i prostor, onda to umeju kontroverzni i provokativni mozgovi poput onih koje poseduju Haneke i Zajdl. U dugometražnim igranim filmovima Zajdla, koji su predmet ovog teksta, nema ničeg neprirodnog, neubičajenog, neobjašnjivog, niko i ništa nije mistifikovano, sve je zaokruženo, razjašnjeno, motivisano, eksplicitno. Zajdl je reditelj kome se ne moraju postavljati naknadna pitanja jer je sve objasnio u svojim filmovima.

Estetika njegovih filmova odgovara arhitekturi grada u kojem je rođen – Beč. Međutim, reditelj nas odvodi u podrume tog grada, sateruje nas u ćoškove i zabačene kvartove. Njegov hod po rubovima i marginama Austrije postaje i hod gledalaca. Austrijanci nisu tako uzvišena nacija kako se strancima čini, i njihova tela podležu procesu truljenja. Šta je to sve trulo u državi Austriji? Za početak, obični ljudi i njihovi bedni pokušaji življenja i pronalaženja sreće. A ljudi u publici su isti ti ljudi, samo obučeni (Zajdl u filmovima neretko ogoljuje kako tela, tako i duše svojih likova), nacionalnost je tu nebitna.

Zajdl uspeva da uznemiri gledaoca likovima, naročito ženskim, prikazivanjem njihove civilizacijski nametnute inferiorne pozicije u odnosu na muškarce, i putem slikanja, tj. spoljnom manifestacijom koja vizuelno prati unutrašnji život likova ili je u protivurečnosti sa njime. Vremenom, izgradio je prepoznatljiv stil. Moguće je ispratiti nit koja povezuje 1999. godinu i njegov prvi dugometražni film Modeli (Models), preko filmova Pasji dani (Hundstage) i Uvoz/izvoz (Import/Export), završno sa  trilogijom iz 2013. godine Raj: Ljubav, Vera, Nada (Paradies: Leibe, Glaube, Hoffnung).

„Maybe we’re afraid to look at the people in his films because we’re scared we’ll learn something about ourselves.” – The Guardian

 

MODELS

Models

Vivian, Tanja i Lisa

Junakinje filma Modeli (Models, Austria, 1999), kao što i sam naslov aludira, jesu anoreksične manekenke, plavuše, prenapumpanih grudi, napućenih usta i željne da se domognu što poznatijeg fotografa, što egzotičnijih fotografija i, osim droge i alkohola, ništa drugo ne dobijaju (mada im ništa od svega toga ne pričinjava zadovoljstvo). Zeidl ih ne karikira namerno. Njegove manekenke su iste i na početaku i na kraju filma, i upravo u toj pasivnosti i trpljenju se nazire klica tragičnog, a one se same od sebe u svesti gledaoca, kako film teče, preobraze u karikature. Vreme prolazi, njihova samoeksploatisana tela propadaju.

Zajdl prati i prepliće živote četiri plavuše: Vivijan (glumi Vivijan Barč – Viviane Bartsch), Tanja (Tanja Petrovski – Tanja Petrovsky), Lisa (Lisa Grosman – Lisa Grossmann), Elvira (Elvira Gejer – Elvyra Geyer). U njihovim životima se zapravo ništa specijalno ne dešava osim jurnjave za objektivima i penisima iza objektiva. Što se tiče muškaraca, godine su nebitne, ali kada muškarci pitaju za njihove godine, onda su i te kako bitne. Komunikacija između manekenki i muškaraca koje sreću, ako nije seksualna, skoro da je nepostojeća. Zajdl povlači crtu jednakosti između prostitutki i manekenki, naročito u scenama gde se pojavljuje lik matorog i perverznog fotografa (aluzija na Bukovskog). I jedne i druge svoje telo prodaju, jedne to rade u ime preživljavanja, druge u ime karijere, pa čak i u ime umetnosti (fotografije).

U predšpici, jedna od njih četiri dok se posmatra u ogledalu ponavlja – Volim te. Lice joj se ne vidi, u ogledalu je odraz dekoracije iz toaleta – cvet. Zajdl često okreće manekenke direktno ka publici, i one se pred njom, kao pred ogledalom, šminkaju, presvlače, povraćaju, igraju, sede na ve-ce šolji, vežbaju, tračare. Praznina dominira u kadrovima u kojima ih vidimo same (dok pričaju preko telefona ili treniraju u kuhinji).

Reditelj čekićem ruši medijsku sliku o foto-modelima. Naviknuti na Fashion TV i modne magazine čiji okvir je glamur, a suština mlada, zategnuta, i uvijena u paranormalno skupu garderobu telesa, šokiraju ambijenti u koje Zajdl stavlja svoje modele, a to su obični stanovi, jeftini, iznajmljeni, belih zidova, često memljivi; onakvi kakvim se većina lepotica vrati kada se pogase reflektori, dizajneri i šminkeri otperjaju, a crveni tepisi podviju svoj rep. One ostaju same, u pokušaju da osvoje srce nekog od muškaraca sa kojim spavaju. Oni se samo nasmeju i, pod velom izgovora „da nisu prinčevi na belom konju, a one nezrele princeze”, nestanu ili se distanciraju.

Pedro Almodovar jedan je od reditelja koji fascinira publiku svojim živopisnim ženskim likovima, osećajem za njih, i načinom na koji približava i opravdava njihove sulude pokušaje da pružaju i primaju ljubav. Zajdl je podjednako fascinantan kao Almodovar dok prilazi ženama, njihovim uzdisajima, jecajima, trzajima, ali publika se u njegove žene ne zaljubljuje, one su previše realistične, one su previše slične „običnim” ženama, one su očajne i izgubljene, one uznemiravaju.

Čini se da Zajdl kritikuje svojim filmovima društvo kao takvo, ali on nijednoj temi koja ga zaokuplja nije prišao iz pozicije kritičara, već prilazi voajeristički, svaki detalj je bitan, naročito ako je taj detalj vezan za ljudsko telo. Koristeći ljudsko telo, stavljajući akcenat na njemu, priča priču o propadanju, o učmalosti života, o svakodnevici koja melje svakoga, pa i manekenke.

 

HUNDSTAGE

Hundstage

Preznojavanje

Za film Pasji dani (Hundstage, Austria, 2001) reditelj Verner Hercog (Werner Herzog), nakon što ga je odgledao, rekao je da nikada pre nije gledao ravno u pakao. Taj pakao je Zajdlu doneo nekoliko nagrada, od festivala u Bratislavi do Venecije. U centru pakla su „mučitelji” i njihove „žrtve”. Svi se preznojavaju tokom trajanja „pasijih dana”, a nakon što padne kiša i spere sa njih nataloženi znoj, uloge se obrću, i „mučiteljima” se žrtve svete, posredno ili neposredno. „Žrtve” su žene, njihova tela potčinjena sirovim muškarcima i njihovoj testosteronom natopljenoj energiji.

Kao i u filmu Modeli, i ovde nemamo glavnog junaka koji vodi radnju, već je reč o kolažu sastavljenom od života više likova, i ono što ih spaja jeste proces preznojavanja. Likovi su na relaciji agresija–pasivnost, ne samo između sebe, u paru (kako delaju u filmu), već i sami sa sobom. Zajdl ima običaj da likove u svojim filmovima nazove po imenima glumaca; u ovom filmu nijedan lik nema ime, nema identitet, oni su svedeni na funkciju – biti nečija devojka, nečiji dečko, ljubavnik, stari čovek, učitelj, nečija bivša žena. Dokumentaristički pristup je i ovde upravo onaj adut koji čitavoj gorkoj priči iz predgrađa Beča daje na uverljivosti. Kada se sagleda celokupan rediteljev opus, on je izgradio precizan mikrokosmos koji ima svoj sistem i pravila, od likova i glumaca koji ih tumače, preko kadriranja i pokreta kamere, do fotografije i montaže. Uhvatio je trenutak svakodnevice i analizira je, razvlači, „rašomonira”.

Na početku filma se upoznajemo sa devojkom koja trpi nasilno ponašanje i vređanja od momka, i čini se da početak njihove veze, osim brzopoteznog seksa, ništa neće uspeti da održi. Još jedna plava, mršava models devojka u raljama mladog, agresivnog alfa mužjaka.

Jedan od najzanimljivijih likova jeste devojka koja stopira (glumi Marija Hofšteter – Maria Hofstätter), a potom, dok se vozi sa nepoznatim ljudima, postavlja neprijatna pitanja kojim direktno vređa saputnike u automobilu, čak joj ne predstavlja problem da im zaviruje u torbe/tašne (intimu). Ona non-stop stopira, i non-stop priča. Vrlo uznemirujuća pojava za vozače, ali na kraju ona izvlači deblji kraj, jer je za kaznu i pod sumnjom da je izgrebala automobil, siluje komšija vozača koji ju je najverovatnije nepravedno optužio za tako nešto. Kazna koja ju je sustigla zbog neprimerenog vladanja i ljubopitljive prirode nije baš na svom mestu, naročito ako je u pitanju neko ko je vidno pobegao iz neuropsihijatrijske ustanove.

Tu je starac sa svojim psom i željom da u jednoj starijoj gospođi pronađe svoju preminulu suprugu time što joj poklanja njenu garderobu, a ona, u želji da ga zavede, izvodi striptiz. I staračka tela žele da budu posmatrana i dodirnuta. Ima nečeg toplog u toj vezi, u svakom slučaju je toplija nego brak u kojem muž pred prijateljem maltretira i ponižava svoju ženu i time njenu ulogu u braku svodi na mazohistično trpljenje njegovih sadističkih fantazija.

Da nije lako biti žena u filmu Zajdla, dokaz je još jedan ženski lik sa kojim se susrećemo u sceni eksplicitno prikazane orgije, gde izborana i omlitavela tela pokušavaju između sebe da se zadovolje. Deluje više kao dužnost, nema emocija, holivudskog vatrometa, samo izlučevine i zadah oznojenih tela. Šta je to što uznemirava publiku? Starija žena koja brije svoje stidne dlake ispred ogledala kako bi uveče dočekala muža ogoljenog vaginalnog otvora, a jedino što dobije od njega jeste verbalno ponižavanje, batinjanje i pranje kose u ve-ce šolji.

Publiku uznemirava ljudsko telo koje se preznojava – golo ili u kupaćem kostimu ljudsko telo bačeno na asfalt siromašnog predgrađa, ali onakvo kakvo jeste, i koje ne biva zadovoljeno jer se prevashodno treba rasteretiti, u ovom slučaju rashladiti, spoljnih okolnosti koje pritiskaju ljušturu i dušu. Zajdl se ne zanima za dušu svojih likova, čini se da oni mehanički postoje kako bi obavili šta imaju na zemlji, tj. brojčano je upotpunili i nestali. I upravo u toj njihovoj disfunkciji na zemlji, i seksualnom porivu koji, kako život odmiče, ne jenjava, već i muči telo, publika u svojoj ulozi i  identifikaciji sa likovima biva uznemirena, jer likovi na platnu su oni/mi sami i njihovi/naši životi.

 

IMPORT/EXPORT

Import/Export

Žurka

Zajdl je filmom Uvoz/Izvoz (Import/Export, Austria, 2007) sebi sasvim zaslužno obezbedio mesto u istoriji evropske i svetske kinematografije. Od svih njegovih filmskih ostvarenja, film Uvoz/Izvoz je najsumorniji. Fotografski studiji i jeftini stanovi zamenjeni su bolničkim odeljenjima i gerijatrijom. U bolnici film počinje – scenom sa bebom kojoj medicinske sestre daju infuziju. U gerijatrijskoj bolnici se film završava – scenom sobe u kojoj žene, bolesne, nepokretne i mentalno odsečene od svega što ih okružuje ponavljaju dve reči: smrad i smrt. Film je zaokružen kao i ljudski život, između se preživljava, tavori, trpi. Inače, svi njegovi filmovi poštuju pravila kauzalne strukture zapleta, događaji i postupci likova se odvijaju hronološki, po uzročno-posledičnom redu.

Pratimo dve priče koje se paralelno odvijaju. U centru jedne priče je mlada i lepa medicinska sestra iz Ukrajine, Olga (glumi Ekaterina Rak –Ekateryna Rak), koja, nakon što ostane bez posla, pokušava da zaradi za život (ali ne samo svoj, već i svoje bebe i majke). U tom pokušaju, ona emigrira iz Ukrajine za Austriju, gde na kraju završava kao čistačica u gerijatrijskoj bolnici. Zajdl je u jednom intervjuu rekao da je putovao po Ukrajini (inicijalna ideja mu je bila da čitav film snimi u Istočnoj Evropi, što se na kraju nije ostvarilo) kako bi pronašao glumicu koja nikada nije putovala po Evropi, i sve to zarad njenog autentičnog doživljaja Austrije i posla koji joj se nudio. Strah glumice Ekaterine, nepoverenje prema filmskom projektu kao i njenu impresiju Austrijom, Zajdl je uspeo da uhvati kamerom i tako dobije izvorne osećaje koji su se stopili sa likom Olge. Nakon scene sa bebom, i špice, sledi scena brutalnog treninga obezbeđenja u kojoj vidimo mladića, Olginog brata, oko kojeg se razvija zaplet druge priče, vezan za njegove pokušaje pronalaska koliko-toliko dostojanstvenog posla za život.

Inače, Zajdl lišava sve svoje likove dostojanstva, što je jedan od razloga koji publiku čini uznemirenom. U njegovom filmskom mikrokosmosu nema apstraktnih kategorija poput pravde, hrabrosti, ljubavi, ponosa… Jedino što pokreće likove na delanje je stomak i nagon za seksom. Ako se bilo šta dovede  u vezu sa pomenutim kategorijama, to je isključivo proisteklo iz prljavog podruma ljudske podsvesti neraskidivo povezane sa animalnim instinktima – potrebom za razmnožavanjem i potrebom da se utoli glad/žeđ, što je povezano sa strahom od bolesti i smrti.

Ljudsko telo je roba koja se ceni jeftino ili skupo, u zavisnosti od toga gde je rođeno ili, u slučaju filmova, u kojem je unapred (o)smišljenom kontekstu postavljeno. Ako je neki reditelj ljudsko telo sveo isključivo na potrošnu i kvarljivu robu, onda je to Ulrih Zajdl. Odsustvom krupnih planova udaljava likove od gledaoca na emotivnom nivou; njegovi likovi plaču, smeju se, komuniciraju između sebe, ali skoro uvek u totalu. Ambijenti u kojima oni borave su ili prazni, ili ispunjeni detaljima koji simbolično potcrtavaju funkciju lika u filmu.

 

PARADIES: LIEBE, GLAUBE, HOFFNUNG

U kolokvijalnom govoru reč raj se često izjednačava sa blagostanjem i iznad svega – zadovoljstvima. Za Raj (Eden), iz kojeg su po kazni izbačeni Adam i Eva, smatra se da je prapostojbina čoveka ili prvobitno čovekovo stanje kojem on od trenutka rođenja teži da se vrati. Šta je zadovoljstvo, načini i putevi koji vode do njega (razlikuju se od epohe do epohe, od čoveka do čoveka), jeste pitanje na koje umetnici, a u novije vreme i naučnici (naročito u domenu psihologije) pokušavaju da daju odgovor. Kako je seksualna aktivnost jedan od načina zadovoljavanja tela, čini se da Zajdl ovom terminu pristupa s dozom ironije, jer ljudi imaju tendenciju da čitav svoj život svedu na jurnjavu za zadovoljstvima koja, kako im se približavaju, vešto odmiču. Zajdl se na jedan, pomalo i humorističan način bavi trenucima u ljudskom životu koji su prividno na korak do raja.

Reditelj je, u odnosu na ranija ostvarenja, nešto manje surov prema ženskim likovima u trilogiji Raj. U fokusu su tri naizled prosečne žene, porodično povezane, i njihovi pokušaji da, kako i sami naslovi filmova kažu, vole, veruju i nadaju se. On svoje ženske likove trilogije Raj prati dok hodaju po žici, dovodi ih do ivice unutrašnjih, potajnih želja i potreba, da bi ih u poslednjem trenutku, pre nego što padnu sa druge strane zida, suptilnim pokretima vratio u svakodnevicu i stanje trpljenja života onakvog kakav je pre otvaranja „pandorine kutije” bio.

Agresija muških likova biva kastrirana, tako da, za promenu, protagonistkinje trilogije mogu da odahnu, prepuste se sebi i istraživački pristupe svom telu bez spoljne opasnosti. U prvim njegovim filmovima žene su zavisne od muškaraca, njihova ženstvenost je nebitna ili je u službi zadovoljenja; ovde je stvar obratna, njihova seksualnost se preliva, ali nikoga nema da to uvidi i iznese. One su prepuštene lutanju (lik Tereze), unutrašnjoj agresiji (lik Ana Marije) ili fantaziji (lik Melani).

 

PARADIES: LIEBE

Paradies: Liebe

Seks-turizam

Radnja filma Ljubav (Liebe, Austria, 2012) smeštena je u Keniju, gde je zarad odmora pristigla debeljuškasta Nemica Tereza (glumi Margarete Tizel – Margarete Tiesel) nakon što je svoju ćerku poslala u kamp za mršavljenje. I vrapci na grani znaju da je Afrika pretvorena u službu zapadnjačkih hirova i potreba, uglavnom onih najanimalnijih. Afrikanci su zarad pukog preživljavanja naučili kako da manevrišu stav belaca – oni su životinje, i kao takve ih treba koristiti. I zaista, kud god da se okrene naša protagonistkinja, biva okružena isukanim crnačkim penisima, koji bi da prežive i zarade prostituišući se. Sredovečne žene, gladne ljubavi, hvataju se grozničavo za iste, pošto ih očigledno kući (Evropa) ništa slično ne čeka. Dok mogu, pokušavaju da uživaju u onome što im crnci serviraju kao raj – hladovina njihovih mladih, mišićavih tela, a i polnih organa.

U jednom od intervjua povodom filma Ljubav reditelj pominje tugu koja prati lik Tereze; tugu je vizuelno dočarao kadrom u kojem ona spava, preko njenog golog tela je prebačena plava mreža, tanana opna koja je prividno štiti, i u koju se učaurila njena skrivena, nestandardizovana lepota i sputana seksualnost.

 

PARADIES: GLAUBE

Paradies: Glaube

Mazohizam

Za razliku od Tereze i pokušaja telesnog zadovoljenja u trenutku prezrele seksualne aktivnosti, junakinja filma Vera (Glaube, Austria, 2012), Ana Maria (glumi je Marija Hofšeter – Maria Hofstätter) odbija životne sokove samokažnjavajući se u ime Isusa Hrista. Ono što su za Terezu crnci, za Ana Mariju je krst koji drži iznad kreveta, a ponekad i ispod pokrivača.

Zajdla je crkva optužila za blasfemiju i skrnavljenje katoličanstva, ali, kako je film zapravo odraz crkve i onoga što se pod njenim krovom zbiva, a istina uvek boli, dežurna „nevinašca i sveci su se uzjogunili. Iznad bilo kakve kritike društva i crkve je zapravo intimna priča o ženi koja odlazi u ekstrem kada su religija i moljenje u pitanju, a koren je u nezadovoljstvu brakom i nepokretnim mužem, muslimanom iz Egipta. Ana Maria svoje dane provodi puzeći po kući na kolenima, obilazeći Bečlije sa umišljenim i opsesivnim ciljem da ih vrati na put vere i vrline, svađajući se sa suprugom, koji poslednje atome snage koristi  kako bi iskočio iz invalidskih kolica u želji da vodi ljubav sa njom.

Ana Maria je svoju seksualnu energiju pod „pritiskom” impotencije svog supruga zaključala, ona se u njoj samoj odbija i razara je kako iznutra, tako spolja. Njen neskriveni mazohizam je upravo onaj element koji uznemirava gledaoca. U prethodno pomenutim filmovima ključ pasivnog ženskog mazohizma je bila muška otvorena agresija, ovde je sputana agresija ključ za aktivni ženski mazohizam. Potraga za verom je unapred izgubljena u vrtlogu scena bičevanja tela pred ikonom Isusa Hrista.

 

PARADIES: HOFFNUNG

Paradies: Hofnung

Bucmasta Lolita

Poslednji film iz trilogije Nada (Hoffnung, Austria, 2013) prati dešavanja u kampu za mršavljenje i devojčicu Melani (glumi Melani Lenc – Melanie Lenz), ćerku Tereze i sestričinu Ana Marije. Tek što se u Melani počela buditi spoznaja o seksualnosti, nakon što je pokucala na vrata adolescencije, na vratima joj se već smeška stariji doktor, posmatra, odmerava; ali želja da je dodirne i bude sa njom na kraju ipak ostaje sputana osećajem griže savesti. Melani zavodi doktora svojim nevinim, dečijim licem, kao i dežmekastim telom, koje tek treba da se oblikuje i artikuliše, ali upravo u toj nezgrapnoj, neafirmisanoj figuri i pokretima, doktor pronalazi raj, u koji se ipak, na kraju, ne usudi da zakorači.

Lars fon Trir (Lars von Trier) u svom poslednjem filmu Nimfomanka (Nymphomaniac) u formi dijaloške scene iznosi tezu vezanu za pedofiliju i agoniju sa kojom moraju da žive oni kojima je zabranjeno da svoju seksualnost žive, jer mali je broj onih pedofila, u odnosu na to koliko ih ukupno ima, koji svoju fantaziju sprovedu u delo. Zajdl do kraja filma drži gledaoce u neizvesnosti hoće li ili neće Melani biti žrtva doktorove opčinjenosti njome, i time kupuje njihov strah i brigu za devojčicom. Na veliko olakšanje gledalaca, Melani ostaje samo jedno – da se nada doktoru i njegovoj ljubavi.

 

Kao što sam reditelj kaže, njegovi filmovi predstavljaju odraz nas samih, ali ogoljenih. Ulrih Zajdl to ne radi kako bi čovek postao bolji, samim tim i društvo koje zajedno činimo. Čovek ne može biti bolji, ali za početak može prihvatiti činjenicu da se iz prirode datog tela ne može pobeći. Da bi se činjenica prihvatila, čovek se mora prvo sagledati u svojoj celokupnosti i nagosti, bez ulepšavanja; time u formi igranog filma doprinosi dokumentarni pristup. Neki će reći da Zajdl prezire ljudski rod, ali onaj ko to kaže prvo treba da ostavi sa strane naočare konformizma i seti se da je priroda uvek i iznad svake ljudske civilizacijske novotarije, naročito one koju nam serviraju mediji, svakodnevno.

Ulrich Seidl

Zaslužio sam aplauz, zar ne?

 

Glavna i odgovorna kourednica

Leave a Reply

Your email address will not be published.