All for Joomla All for Webmasters

Scenario i režija: Mina Đukić

Uloge: Hana Selimović, Mladen Sovilj, Minja Subota.

 

Koliko je 2012. bila iznenađujuća po broju filmova koji su snimljeni u Srbiji (i njenim uslovima), toliko su prošlu (2014) obeležila čak tri debitantska filma mladih reditelja: Varvari Ivana Ikića, Tmina Luke Bursaća i, naravno, Neposlušni, indie road trip film Mine Đukić.

Titularni junaci u ovom filmu su Lena (Hana Selimović) i Lazar (Mladen Sovilj), najbolji drugovi iz detinjstva, koji odlaze na spontano putovanje biciklom kroz vojvođansku ravnicu.

Kao i u klasičnom indie filmu, radnja se ne bazira na preciznom narativu ili zapletu, štaviše ceo film bi se mogao sažeti u nekoliko rečenica (On se vraća posle dugog vremena/ona je trudna/zajedno odlaze/putem se sve više zaljubljuju/on je ostavlja), već srž filma leži u likovima, lirskoj atmosferi, emotivnom naboju. Kako se Neposlušni kotiraju na ova tri nivoa? Može se reći odlično.

Međutim, pre nego što pređemo na vrednosti ovog filma, treba se osvrnuti i na nekoliko problema u njemu.

Oni se uglavnom odnose na njegove likove, Lazara i Lenu. Od početka je jasno da su veseli, često i potpuno infantilni, i da se ne uklapaju baš u svoju sredinu, što su i Hana i Mladen sjajno pokazali. Isto tako, očigledno je da su oboje nezadovoljni nečim u svojim životima, da im nešto nedostaje, zbog čega i polaze na put. Ali ono što nije jasno jeste zašto je to tako. Zašto se tako ponašaju? Čime su tačno nezadovoljni? Oni ni u jednom trenutku ne ulaze u sukob sa bilo kime od svoje okoline (izuzev scene sa vozačem automobila, ali to je bio više nestašluk nego realna pretnja za junake). Može se naslutiti da njihov karakter donekle potiče i od melanholije samog prostora u kome žive, Vojvodine, budući da ravničarski krajevi najviše podstiču depresiju, ali ovo ih ne objašnjava u potpunosti.

neposlusni_1

Kadar iz filma – Hana Selimović i Mladen Sovilj

Takođe, pitanje je i gde je Lazar bio prethodno vreme. Cela jedna scena u filmu je posvećena raspravi Lene i Lazara u kojoj on odbija da joj kaže, ali ovo do kraja filma nije ni nagovešteno, a kamoli objašnjeno. Da li je bio u inostranstvu, u zatvoru, kod babe na selu? Da li je bežao od nečeg? Da li se prosto jednog jutra probudio sa spoznajom besmisla ljudskog života i otisnuo se na epsko putovanje u potrazi za smislom postojanja? Što se gledalaca tiče, može biti bilo šta od pomenutog.

Naravno, može se ukazati i na to da je u svojstvu lirskih filmova ovog tipa da ne objasne sve, i da nešto ostave nedorečenim, kako se to dešava i u realnom životu, ali ipak je problem kada ključna pitanja ostanu frustrirajuće neodgovorena.

Sa druge strane, ako se izuzmu gornje zamerke, film je u svim ostalim aspektima pun pogodak.

Na prvom mestu je tu svakako gluma Hane Selimović i Mladena Sovilja, koji praktično ceo tok filma iznose na svojim plećima, jer je sve vreme akcenat na njihovom odnosu. Tu je odmah i fantastična fotografija Đorđa Arambašića, koji je uspeo da uhvati svu prirodu i utisak vojvođanskog pejzaža sa izvanrednom snagom.

neposlusni_2

Lena i Lazar

Poseban pečat Neposlušnima svakako daju i segmenti sa Minjom Subotom. Ako bi se sabralo njihovo trajanje, možda ne čine ni dva posto filma, ali bez njih nikako ne bi bio isti. Minja prati junake na njihovom putu u svojstvu pripovedača (motiv koji smo videli i u jednom prethodnom Mininom ostvarenju, Dosije pacov, gde je u ovoj ulozi sama rediteljka) i svako njegovo pojavljivanje daje filmu fenomenalno nadrealan utisak. Izbor Minje Subote svakako nije slučajan, budući da on mnoge Jugoslovene podseća na detinjstvo sa Muzičkim toboganom i drugim emisijama koje je vodio na televiziji. Njegova pojava, zajedno sa saundtrekom stare rokenrol muzike, daje utisak da se radnja, iako smeštena u sadašnjost, dešava u neko davnije, bajkovitije vreme.

Ono što je svakako najimpresivnije u celom filmu jeste rediteljski postupak Mine Đukić. Svaki aspekt filma, od sanjive atmosfere, nostalgije, zlataste kolor korekcije, fotografije, kadriranja, tempa – sve je savršeno dosledno i deo jedne emocije. Neposlušni su stoprocentno autorski film, i ne pate od uobičajenih boljki srpskih filmova poslednjih decenija (šniranje u glumi, raštimovani segmenti, nedefinisana radnja itd.) Ovde je utisak zaokružen.

Jedini aspekat, nevezan za dramaturgiju, na kome bi se moglo zameriti filmu jeste „podmontirani” tempo. Čini se da je na nekoliko mesta rediteljku povukla sama kompozicija kadra i da su „ostavljeni” da traju predugo, što na mahove razbija tok radnje, posebno u prvoj trećini filma.

Na kraju, sama tema Neposlušnih i buntovnost glavnih likova je na čudan način koincidirala i sa samom srpskom kinematografijom. Nije slučajno što je upravo ovaj film otvorio akciju izvedenu u bioskopu „Zvezda”, uz podršku Mine Đukić i Hane Selimović. Zasad je dobro primljen u bioskopima, a pojaviće se i na ovogodišnjem Festu, što obećava (ovu sreću, na primer, nije imao najbolji srpski film u 2012. godini, Vir Bojana Vuka Kosovčevića, koji je, uprkos pozitivnim kritikama, svuda promakao, jer su svi otišli da gledaju onaj drugi film koji je pokupio svu medijsku pažnju. Srpska publika, izgleda, ima mozga samo za jedan domaći film godišnje, ako i toliko). Da li će ova godina, sa „Zvezdom”, debitantskim filmovima i Neposlušnima, obeležiti neko novo poglavlje u srpskoj kinematografiji, ostaje da se vidi.

neposlusni_poster

Dizajner postera za Neposlušne je Vesna Pešić Katanić.

 

 

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Glavni i odgovorni kourednik

Leave a Reply

Your email address will not be published.